Naletio sam nedavno na jednu recenziju. Restoran koji mi je nekad bio drag, mjesto di se dobro jelo, sad je dobio takvu šamarčinu da je to bolno čitat. Slike tanjura? Katastrofa. Vidi se iz aviona da je u kuhinji netko tko je zalutao u struku. Di je zapelo? Zapelo je u startu. Odabrali su krivog chefa. A krivi chef je samo simptom. Bolest kreće puno ranije, kreće od onog prokletog oglasa za posao.
Zanima me, iskreno, na koji bi se od ova dva oglasa vi javili?
Oglas A (bajka za laku noć): “Mi smo obitelj. Ljudi su nam svetinja. Nudimo vrhunsku lovu, bonuse, edukacije u inozemstvu i četiri tjedna godišnjeg (u komadu!). Kod nas se radi 40 sati tjedno jer vjerujemo da morate imati život i izvan kuhinje. Cijenimo vas, mazimo i pazimo. Ako želite rasti s nama u dinamičnom timu punom ljubavi i razumijevanja, javite se!”
Oglas B (brutalna istina): “Tražimo budalu koja će trpit naš toksični menadžment. Tretirat ćemo vas ko otirač. Plaća? Minimalac na račun, ostatak na ruke (možda, ako bude prometa). Obećat ćemo vam sve, nećemo ispunit ništa. Radit ćete dok ne padnete s nogu, beneficije su nepoznat pojam. Naša kultura je “šuti i radi”. Nećemo ulagat u vas jer znamo da ćete pobjeći čim skupite snage. Ako ste dovoljno naivni da mislite da nam je stalo, vi ste naš čovjek. Javite se. Možda vas nazovemo.”
Klasična “sačekuša”
Naravno, nitko pri zdravoj pameti se ne bi javio na Oglas B. I nijedan poslodavac nije toliko glup da to napiše. Ali realnost? Realnost je Oglas B zamotan u celofan Oglasa A.
Svi pišu bajke. Svi su “lideri na tržištu” s “fantastičnom atmosferom”. I to nije problem, marketing je marketing. Problem je prebačaj. Onaj trenutak kad potpišeš ugovor, uđeš u kuhinju i skužiš da je “ubrzani tečaj” zapravo “snađi se druže”, a “mentor” ti je lik kojeg boli briga za sve. Prvih tjedan dana si u euforiji, a onda padnu maske. Vidiš da su ona obećanja bila čisti pi*in dim. Navukli su te. Trebao im je netko da popuni raspored.
I ja sam popušio foru
Da se ne lažemo, i ja sam se nasanjkao par puta. Radio sam za ljude koji su u intervjuu zvučali ko Gandi, a u praksi su bili goniči robova. S druge strane, radio sam i za četiri firme koje su bile vrh. Poslodavci kakve samo poželjet možeš. Znači, može se. Nije mit. Ali većina? Većina prodaje maglu. I tu dolazimo do onog famoznog kmečanja: “Nema radnika! Nitko neće radit!”
Nije manjak radnika, nego manjak obraza
Nemaš ti, buraz, problem s tržištem rada. Imaš problem s vlastitim karakterom. Privući čovjeka je lako, obećaj mu brda i doline. Ali zadržati ga? E, tu se vidi tko je poslodavac, a tko šarlatan. Ljudi odlaze jer ste previše obećali, a premalo ispunili. Ako u startu ne želiš gradit tim, nego tražiš potrošnu robu, nemoj se čudit kad ti kuhar ode usred sezone.
Voda vam polako dolazi do grla. Možda još ne osjetite, ali vidim ja, a vide i gosti (oni s početka priče koji pišu loše recenzije). Imate izbor: postanite lideri za koje ljudi žele raditi. Budite onaj vođa kakvog ste vi htjeli imati kad ste počinjali. Ili nastavite po starom. Samo, nemojte se čudit kad uskoro budete sami prali suđe u praznom lokalu. Jer nitko ne želi radit u lošoj firmi, a bome nitko ne želi ni jest u lošem restoranu.
