by chef Nikola Tanić
Postoji urbana legenda koja kaže da naša duša teži 21 gram i da nakon smrti čovek bude lakši za taj 21 gram.
Ako je to bio upravljački model našeg tela i ako je nešto tako lako tražilo da istražujemo, živimo, osvajamo i stičemo nove veštine, znanja i lepote, ako je ta, nazovi duša tražila da pored osnovnog unosa hrane u naš organizam, pored nutritivnih stvari ujedno i tražila izgled, opojne mirise i ukuse.
Čoveku je potrebna hrana da bi preživeo i to je osnova – kao disanje ili unošenje vode koja je primarnija od hrane, ali hrana nije zanemarljiva jer daje snagu našem telu kako bi mogli nastaviti dalje u našim poduhvatima.
Mislim da bi samo telo tražilo da unesemo hranu kakvu god samo da je ima, ali mislim da je duša ta koja pravi od svega toga umetnost. Naša hrana je hrana za telo, ali i za dušu. Posle dobrog i zanimljivog jela si opušteniji, relaksiraniji, ali i srećniji. Kažu da za sreću nije potrebno mnogo. Pa hajde da pričamo o malim i lakim stvarima.
Zamislite taj 21g, pa to je otprilike težina jednog reda čokolade. Namerno pominjem čokoladu jer je čovek spojio par sastojaka i dobio divnu poslasticu koja uveseljava milijarde korisnika širom sveta. Zamislite kako se taj neko osetio kada je napravio čokoladu i kako su je ostali koji su konzumirali prihvatili. Koliko znam, čokolada je nastala pre više 300 godina pa ne mogu da zamislim da je njen pronalazač imao priliku da vidi njen uticaj u ovoj razmeri u kojoj se danas koristi.
O čokoladi se pišu romani, poklanja se voljenim osobama i uživa u konzumaciji iste. Zato poredim red čokolade i težinu ljudske duše. Mislim da je ta duša ostavila ogroman trag iza sebe i zadovoljila svaku sledeću koja ju je probala. Čovek je istraživač i voli da uči i upija informacije zato što mu njegovo znanje pomaže da što bolje iskoristi lepote oko sebe i plodove uspeha. Nije mnogo velika razlika u medicinskom leku ili nekom receptu koji je nahranio svet.
Zamislite prvog čoveka koji je skuvao pasulj ili napravio testo i od njega ispekao hleb. Ako pogledate da je penicilin nastao od buđi koja se stvorila na bajatom hlebu, koliko je sve ovo o čemu pričam povezano i da hrana i te kako ume da bude lekovita? Lekovita barem za dušu i dobrim kombinovanjem možemo napraviti balans koji nama prija.
Nemojte pogrešno da me shvatite, jer početak ove priče je urbana legenda ili „mit“ , ali ja samo želim da uporedim tu malu razliku koja donosi ogromnu sreću. Mi smo samo skladne mašine nastale evolucijom i prilagođavanjem uslovima i podneblju u kome se nalazimo. Dosta toga utiče i na našu ishranu.
Kuvanje nije toliko komplikovano koliko većina misli, ali ujedno nije ni za svakog. Bez ljubavi i pasije ne treba prilaziti namirnicama, sve se oseti u finalnom produktu. Tokom svoje karijere nahranio sam desetine hiljada duša i koliko mi je posao dozvoljavao uvek sam izlazio u salu i gledao reakcije ljudi, više puta pitao za utiske, naravno pričamo o mom profesionalnom kuvanju.
Nisam uvek dobio pozitivan odgovor, mislim da me je to čak i najviše nateralo da učim i dalje ili da probam neke nove stvari. Voleo sam da osvajam osmehe i zadovoljne goste, to je ono što mene najviše pokreće kao kuvara. Pored profesionalnog kuvanja u restoranima i hotelima, volim da spremam hranu za porodicu i prijatelje. To iskreno ne mogu da poredim i sam pristup nije isti i ako je sve to nastalo iz iste ljubavi, ljubavi prema kuvanju. Kada kuvam kod kuće uvek sam opušteniji, uvek je mnogo lakše, niko me ne požuruje, nema pritiska koji profesionalne kuhinje nose.
Taj pritisak ume da bude jako intenzivan i tek taj vid kuvanja i profesije nije za svakog. Današnji restorani su podigli igricu brzine na viši nivo, gosti su mnogo nestrpljiviji, kao da se sve ubrzalo, ponekad i previše. Posao dobrog kuvara, dobrog servera i pravog restorana je da vas opusti, da vas natera da bar neko vreme ne razmišljate o gomili stvari već o trenutku u kojem se nalazite. Moj posao je da vas odvedem na neko putovanje novih ukusa ili da vam ponovim ove na koje ste navikli, ako ste već putovali i vraćate se kao zadovoljni turista, ali ovog puta na veći odmor.
Ako dodje do nekih problema na tom putovanju, to je još jedan ispit za kuvara i još jedan delić našeg razvoja. Nijedan dan u kuhinji nije isti i ako se većina stvari posle izvesnog vremena radi po automatizmu. Svaki dan je dan za dalji razvitak, svaki gram gore ili dole u nekom receptu se oseti, kuhinja je opipljiv i jako živ organizam koji se razvija svakim danom sve više. Nikada ne može i ne treba da dodje do zasićenja jer uvek možete nešto novo da probate i pokušate.
Lično ne volim mnogo da menjam klasike i mnogo volim nacionalna jela, njih ne volim da menjam, samo da unapredim i dam svoj lični potpis.
Da ostavim svojih 21g u tiganju.
Ovom prilikom bih se zahvalio svom kolegi Kristijanu i veoma pohvalio za njegov rad i doprinos zajednici ne samo kuvarima, već i svim ljubiteljima hrane. Često posećujem njegove stranice i često pronadjem mnogo informacija koje nisam znao, kao i kritičkog razmišljanja kuvara koji pored svog umeća, stvarno ima šta da kaže.
chef Nikola Tanić
