Koliko vas je zapravo živo na poslu? Ne pitam vas za puls, nego za onaj osjećaj. Znate točno na kaj mislim. Onaj “high” kad si u zoni, kad ekipa diše ko jedan, kad se granice pomiču, a ti se osjećaš ko rock zvijezda jer si upravo izbacio čudo na tanjuru. Onaj moment kad sve kaj si godinama gulio, učio i ulagao napokon ima smisla. Kad brige o kreditima i privatnim sranjima ostanu ispred vrata, a ti si fokusiran samo na to da taj tanjur, ta kava, ta usluga budu, jebeno savršeni.
Ili je realnost ipak drugačija? Visite na MojPosao dok se skrivate u WC-u, tražeći izlaz kaj možda ni ne postoji? Jedan moj bivši poslodavac jednom je provalio mudrost: “Ideala ne postoji.” I znate kaj? Lik je bil u pravu.
Pitanje od milijun dolara: Kaj bi radije? Crkavali u bezveznom lokalu ispod svoje razine, gdje duša umire, ali plaća sjeda na vrijeme i masna je? Ili bi prihvatili manju lovu za posao koji te radi, koji te tjera da grizeš, učiš i pazi sad, budeš sretan?
Većina nas je plesala taj ples više puta. Znamo matematiku: ak želiš ozbiljnu lovu, često moraš pristati na šljaku u “tvornicama hrane”. Kaj veći pajzl, to bolja lova. Otiđite vikendom u Zagorje ili prsten oko Zagreba, gužve su takve da misliš da si na špici sezone u Rovinju. Poslodavci trljaju ruke, a osoblje?
Probaj odraditi jedan vikend u tom mlinu pa mi javi kak ti je psiha.
S druge pak strane, naći vrhunski posao s vrhunskom lovom kod nas je lutrija. Takvi lokali oglase daju rijetko, jer tko je lud da ode od tamo?
Ali, karte su se promiješale… Tržište se okrenulo. Napokon. Nikad nije bilo bolje vrijeme za nas kuhare. Poslodavci su stjerani u kut; moraju nuditi uvjete, moraju biti kreativni, moraju nas poštovati ak žele ikoga u kuhinji. Bazen je presušio, ekipa je pobjegla u Austriju i Njemačku (hvala birokraciji i lošim poslodavcima), a mi kaj smo ostali i kaj doista živimo za ugostiteljstvo, napokon možemo diktirati tempo. Nema više onog straha: “Ak nećeš ti, ima tko hoće.” Nema tko hoće, buraz. Danas dobar kuhar ili konobar, onaj kaj ima kičmu i zna znanje, može tražiti uvjete od kojih ne boli glava. Samo treba imat muda napravit taj korak.
Zakaj onda i dalje kukamo? Zato kaj nas ovaj posao troši. Dvije stvari presuđuju:
- Obitelj. Klinci odrastaju dok si ti u smjeni. Rođendani prolaze bez tebe. Ljeta? Zaboravi, to je za goste. Zimi dolaziš po mraku, odlaziš po mraku. U jednom trenu ti “prebrika” u glavi, nemreš bit gost u vlastitom životu.
- Zasićenje. Kad poslodavac zbog straha ne da mijenjat meni pet godina. Kad postaneš robot ili ono najgore, kad atmosfera postane toksična.
Pravi “hard core tifosi” ugostiteljstva, oni kaj istinski vole ovaj kaos, ne trpe sranja dugo. Odu nakon par mjeseci ak vide da priča ne drži vodu. Ostaju samo oni kaj nemaju izbora. Kak je rekel jedan moj kolega: “Orlovi i svinje ne idu zajedno.” Smiješno, ali brutalno istinito. Ne budi svinja kaj se valja u blatu osrednjosti.
Promjena nije poraz, to je transfer. Gledajte na to ko na nogomet. Ak si prerastao klub, ideš dalje. Jel Luka Modrić trebal ostat u Interu iz Zaprešića? Nije. Išao je dok nije došao na vrh. Ak osjećaš da možeš bolje, da tvoj talent trune, miči se. Tražiš li restoran sa San Pellegrino liste ili samo mjesto gdje te poštuju? Odluka je na tebi. Najgore kaj možeš napraviti je zakopat se u sigurnu, toplu, smrdljivu osrednjost. To nikome nije cilj.
Život je prekratak za lošu kavu, loše vino i loše poslodavce. Živjeli.
