U svijetu roštilja postoji nekoliko tema oko kojih će se ekipa potući brže nego oko politike ili nogometa. Marinada ili samo sol? Plin ili vatra? Ali majka svih bitaka je definitivno: pravi ugljen ili briketi?
Majstori roštilja (i oni koji se tako osjećaju nakon tri piva) branit će svoj izbor ko da im život ovisi o tome. Pa, tko je onda vladajući šampion ove zadimljene arene? Odgovor je, naravno, kompliciran. Ili kak bi se reklo: “Ovisi, buraz.” Al’ ajmo secirat tu priču da znaš kaj kupuješ idući put kad staneš na benzinskoj.
Drveni ugljen: Za puriste i one kaj nemaju vremena
Ovo je the real deal. Spaljeno drvo i točka. To je ugljen u svom najprirodnijem obliku, bez kemije, bez ljepila. Pravi, hardcore roštilj-majstori ga obožavaju. Zakaj? Jer je divlji. Pali se brzo, gori vruće ko sam pakao i ostavlja jako malo pepela (manje čišćenja = više vremena za gemišt). Također, sjajno reagira na kisik. Otvoriš cug na roštilju i temperatura skoči u sekundi. To ti treba kad pečeš steak ili nabrzaka okrećeš ćevape.
- Za: Pali se u sekundi, gori pakleno vruće, nema puno pepela, potpuno prirodan, osjećaš se ko čovjek iz pećine (na dobar način).
- Protiv: Gori brzo (potrošit ćeš ga više), skuplji je od briketa i vreće su lutrija.
Ali pazi nije svako crno zlato isto
Tu dolazimo do onog dijela gdje većina padne na ispitu. Znaš onaj klasik: subota je, žuriš se, uletiš u prvi supermarket, zgrabiš najjeftiniju vreću na kojoj piše “Ugljen” i misliš da si pobjednik jer si uštedio dva eura. E pa, buraz, nisi. Vjerojatno si upravo kupio vreću prašine i razočaranja.
Ajmo bit brutalno iskreni – razlika između premium ugljena i onog jeftinog smeća s dna police je kao razlika između vožnje u novom Mercedesu i taljiganja u Yugu.
Kaj dobiješ u “smeće” kategoriji? Kupiš onu laganu vreću, otvoriš je, a unutra, pustinja. Više od pola vreće je ugljena prašina i komadići veličine kovanice. To nije gorivo, to je pijesak. Kad to saspeš u roštilj, ta sitnež ti začepi sve rupe za zrak. Nema protoka zraka = nema visoke temperature. Umjesto da pečeš steak na 300 stupnjeva, ti ga kuhaš na mlakih 150 u gustom, sivom dimu. Da ne spominjem da se u tim vrećama zna naći i kamenja, komada betona, pa čak i čavala. Doslovno pometeni otpad iz pilane.
A kaj je “Premium”? Kad kupiš pravu stvar (da, košta više, preboli to), osjetiš razliku čim primiš vreću. Teža je. Kad je opipaš, osjetiš gromade. Unutra su komadi drva veličine šake – hrast, grab, bukva ili egzotike poput quebracha. Veliki komadi znače da zrak cirkulira ko blesav, vatra gori čisto i jako, a jedan takav komad traje dulje nego cijela lopata one prašine. I zvuk! Kad istreseš pravi restoranski ugljen, on zvoni onim metalnim, staklenim zvukom. Zato, nemoj bit škrtac na krivom mjestu. Grijeh je bacit skupi ribeye na ugljen od 2 eura koji jedva tinja.
Briketi: Fast food roštilja (s malo kemije)
S druge strane ringa imamo brikete. Oni su… pa, praktični. Jeftini su, pouzdani i ima ih na svakom ćošku. Ali realno, ne želiš znati kaj je sve unutra. To je piljevina prešana s raznim aditivima da bi se uopće zapalila.
Kad ih tek zapališ, smrde. Smrde po kemiji i upaljaču. Ali bez panike, pusti ih da odrade svoje. Tek kad pobijele i prekriju se pepelom, spremni su za akciju. Tada smrad nestaje (nadamo se). Iako zvuče ko nužno zlo, briketi imaju svoju svrhu. Oni su maratonci. Gore stabilno, drže istu temperaturu satima i ne moraš stalno prčkati po vatri. Savršeni za “low & slow” varijante.
- Za: Gore dugo i stabilno, jeftini su, predvidljivi (svaki je isti).
- Protiv: Treba im sto godina da se zapale, u startu smrde ko rafinerija i ostavljaju brdo pepela.
Presuda: Kaj da trpam u roštilj?
Ja sam teški štreber za ove stvari. Pisao sam vodiče, testirao, filozofirao. I znaš do kojeg sam zaključka došao nakon godina gutanja dima? Nema jedne istine.
Ako radim klasični grill – znači direktna vatra, ražnjići, vratina, povrće, steakovi, biram kvalitetan drveni ugljen. Treba mi ta žestina, ta brzina i čistoća. Ali, ako se odlučim za dimljenje, ako pečem rebra ili neko veliko pečenje satima, briketi su zakon. Zapalim, namjestim i zaboravim. Mogu mirno popit cugu s ekipom dok oni drže temperaturu.
Zaključak?
Ako se nađeš u vikendici i imaš samo brikete za ispeći pljeskavice, ispeci ih, neće nitko umrijeti. Ako imaš kvalitetetan ugljen, morat ćeš malo više paziti na vatru, ali meso će biti vrh. Bitno je da se peče i da ne škrtarite na “gorivu”. A sad, rukavice dolje, kaj vi koristite? Bacite svoja “dva dinara” u fejs komentare, znam da jedva čekate reći da sam u krivu.
